DANILO KIŠ
Rani jadi
S jeseni, kada počnu vetrovi
Ulica divljih kestenova
Igra
Priča koja se crveni
Serenada za Anu
Livada, u jesen
Verenici
Zamak osvetljen suncem
Livada
Dok mu bistu kosu
Priča o pečurkama
Mačke
Kruške
Konji
Čovek koji je dolazio izdaleka
Iz baršunastog albuma
Dečak i pas
Eolska harfa
S jeseni, kada počnu vetrovi
S jeseni, kada počnu vetrovi, lišće divljeg kestena pada strmoglavce, s
peteljkom naniže. Onda se čuje zvuk: kao da je ptica udarila kljunom o zemlju.
A divlji kesten pada bez i najmanjeg vetra, sam od sebe, kao što padaju
zvezde - vrtoglavo. Onda udari o tle s tupim krikom. Ne raña se kao ptica iz
jajeta, postepeno, nego se odjednom rasprsne dlakava ljuštura, iznutra
beličastoplava, a iz nje iskaču vragolasti, tamni melezi, zacakljenih obraza,
kao jagodice nasmejanog crnca. U nekoj se mahuni nalaze blizanci; ipak bi ih
ljudi mogli razlikovati: jedan ima na čelu belegu, kao konj. Majka će, dakle,
uvek moći da ga prepozna - po zvezdi na čelu.
2
Dečak kupi divlje kestenove koji su se sakrili u rupe na travnjaku i stavlja
ih pod obraze. Usta su mu puna neke lepljive gorčine. Dečak se smeška.
Trebalo bi se popeti na granu, izabrati jedan grozd i čekati. Ne dati anñelu sna
da te prevari. Trebalo bi bar tri dana i tri noći, bez jela i pića, bez sna i
počinka, gledati plod. Kao kada se gleda mala kazaljka na satu. Bodlje su se
stvrdle i pri vrhu malo potamnele. Ako ih dirneš nevešto, na prstu će ti
napraviti rupicu, pa će da poteče tvoja lepa, crvena krv. Moraćeš onda da
sišeš svoj prljavi prst kojim si malopre pravio grudve od blata i fuškije. A može
da nastupi i trovanje krvi. Kada se to dogodi, onda deca umiru. Stave ih u
male pozlaćene sanduke i nose ih na groblje, meñu ruže. Na čelu povorke
nose krst, a za sandukom idu dečakova mama i tata i, naravno, njegova
sestra, ako je imao sestru. Majka je sva u crnini, ne vidi joj se lice. Samo tamo
gde su oči, crna je svila vlažna od suza.
Jedna beloputna gospoñica u crnoj kecelji gimnazijalke sedi u nekoj
kristalnoj svetlosti što dolazi kroz poluspuštene žaluzine. Sunce crta na
ljubičastim bocama s kolonjskom vodom zvezdice od zlata.
E, pa, evo tajne mirisa ljubičica: gospoñica koja prodaje sličice leptirova i
divljih zveri, kao i parfeme, od svih mirisa najviše voli miris ljubičica, i stavlja
ga svuda štedro: na dlanove, na bujnu riñu kosu (mada bi riñoj kosi, po, svoj
prilici, bolje pristajao neki drugi miris)
Trebalo bi komponovati fugu za orkestar i jorgovan. Iznositi na podijum u
mračnoj sali ljubičaste bočice oplemenjenih mirisa.
One koji bi tiho, bez krika, izgubili svest, iznosili bi u drugu salu, gde bi
lebdeo detinjasti, lekoviti miris lipe i kamilice.
Ulica divljih kestenova
Gospodine, da li biste znali da mi kažete gde se nalazi Ulica divljih
kestenova? Ne sećate se? A mora da je negde ovde, imena se više i ne
sećam. Ali znam pouzdano da je negde ovde. Šta kažete, nema ovde nigde
ulice s drvoredom kestenova? A ja znam, gospodine, da ona tu mora da
3
postoji, nemoguće je da uspomene toliko varaju.
Da, još pre rata... Na uglu se nalazila škola, a pred školom arteški bunar.
Ne mislite, valjda, da sam sve to izmislio. U toj školi sam išao u prvi razred, a
pre toga u zabavište. Učiteljica se zvala gospoñica Fani. Mogu vam,
gospodine, pokazati jednu fotografiju gde smo svi na okupu: gospoñica Fani,
naša učiteljica, da, taj što sedi pored nje, to sam ja, Andreas Sam, moja
sestra Ana, Fredi Fuks, voña naše bande... Da, gospodine, odlično, sada sam
se setio. Ulica mora da se zvala Bemova ulica, jer ja sam bio borac u bandi
čuvenih bemovaca, čiji je voña bio Fredi Fuks (zvani Aca Dugonja),
Folksdojčer. Sjajno gospodine, da nije bilo ovog našeg razgovora, ja se
uopšte ne bih setio da se ta ulica zvala Bemova ulica, po čuvenom poljskom
generalu, četrdesetosmašu. Da li vam, možda, gospodine, to ime govori
nešto: Bem, Bemova ulica. O, da, izvinite, naravno vi se ne možete setiti,
ukoliko niste tu živeli pre rata, no bar biste mogli znati da li ima tu negde neka
ulica s drvoredom divljih kestenova? Ti su kestenovi cvetali s proleća, tako da
je cela ulica mirisala pomalo otužno i teško, osim posle kiše. Tada je, izmešan
sa ozonom, miris divljeg kestenovog cveta lebdeo svuda naokolo.
Oh, ja sam se zapričao, oprostite, moraću da pitam još nekog, mora da
ima nekog ko će se setiti te ulice, pre rata se zvala Bemova, a bila je
zasañena drvoredom divljih kestenova.
Zar se ne sećate, gospodine? Ni vi? Eto, sve što još mogu da vam
kažem, to je da je na uglu bio jedan bunar, arteški, ispred škole. U blizini je
bila kasarna, levo, iza ugla, na drugom kraju ulice. Mi, deca, dotle smo smeli
da odlazimo. Tu saobraćaj nije bio živ. A na uglu, kod kasarne, počinjale su
šine (mali žuti i plavi tramvaji). Da, gospodine, zaboravio sam vam reći da je
pored drvoreda kestenova, s desne strane, bilo uoči rata iskopano sklonište, u
cikcak. Tu je boravila naša banda. Da vam, možda, taj podatak neće pomoći
da se setite: bilo je iskopano veliko sklonište.
Naravno, svuda je bilo skloništa, ali dobro se sećam da divljih kestenova
nije bilo osim u našoj ulici. Naravno, sve su to detalji, no hoću samo da vam
kažem da se sasvim pouzdano sećam da je ta ulica bila zasañena divljim
kestenom, a ovo, gospodine, ovo je bagrem, a bunar nigde ne vidim, pa ipak
4
mi se čini da je to nemoguće, možda ste vi pogrešili, mora da se neka druga
ulica zvala Bemova, ova mi se čini premala. Uostalom, hvala vam, proveriću.
Zakucaću na neka vrata i pitaću: Da li se ova ulica pre rata zvala Bemova
ulica, jer sve mi je to vrlo sumnjivo, gospodine, ne verujem da bi tolika
kestenova stabla nestala, makar bi jedno ostalo, drveće, valjda, ima duži vek,
kestenovi, gospodine, ne umiru tek tako.
Eto, ne verujem, gospodo, svojim očima. Niko nije u stanju da mi objasni
gde su nestali ti kestenovi, i da nije vas, ja bih posumnjao da sam sve to
izmislio ili sanjao. Jer, znate, tako je to sa uspomenama, čovek nikad nije
siguran. Veliko vam hvala, gospoño, idem da potražim kuću u kojoj sam
živeo. Ne, hvala vam, više bih voleo da budem sam.
Onda on priñe jednim vratima, mada to nisu bila ona vrata, i pritisnu
zvonce. Izvinite, reče sasvim običnim glasom, da li tu stanuje Andreas Sam?
Ne, ne, reče žena, zar ne umete da čitate? Ovde stanuje profesor Smerdel.
Da li ste sigurni, ponovi on, da ovde ne stanuje Andreas Sam? Pre rata
je stanovao ovde, znam pouzdano. Možda se sećate njegovog oca? Eduard
Sam, s naočarima. Ili se, možda, sećate njegove majke. Marija Sam, visoka,
lepa, vrlo tiha. Ili njegove sestre, Ana Sam, uvek s masnicom u kosi. Eto,
vidite, onde gde je ona leja s lukom, tamo je bio njihov krevet. Vidite,
gospoño, ja se sasvim dobro sećam. Tu je stajala šivaća mašina njegove
majke, Marije Sam. Bila je to singer mašina, s nožnom pedalom.
O, ništa ne brinite, gospoño, samo evociram uspomene, znate, posle
toliko godina sve nestaje. Eto, vidite, na mom je uzglavlju izrasla jabuka, a
singerica se pretvorila u bokor ruža. Od kestenova pak, gospoño, vidite, nema
ni traga. To je zato, gospoño, što kestenovi nemaju svoje uspomene.
Čuli ste, kuće nema. Na mom je uzglavlju izrasla jabuka. Jedno kvrgavo,
povijeno stablo bez ploda. Soba mog detinjstva pretvorila se u leju s lukom, a
na mestu gde je stajala singerica moje majke - bokor ruža. Pored bašte se
uzdiže nova trospratnica, u njoj stanuje profesor Smerdel. Kestenove su
posekali, rat, ljudi ili prosto - vreme.
A evo šta se tu zbilo, u Bemovoj dvadeset sedam. Pre dvadesetak
godina, koje sam hteo da preskočim jednim lirskim skokom unapred. Ulazi
5
moj otac, dva-tri meseca po našem odlasku, u kuću broj 27 u Bemovoj i iznosi
naše stvari: dva ormara, dva kreveta, singericu moje majke. Kad su izneli i
poslednji deo nameštaja, a to je bio onaj otoman u kojem pevaju federi, evo -
gospoño Smerdel, ja još uvek s vama govorim - šta se zbilo: "Kada smo izneli
i poslednji deo nameštaja, draga moja Olga, a to je bio onaj otoman u kojem
pevaju federi, kuća se srušila kao kula od karata. Ne znam ni sam kakvim
sam čudom uspeo..." (Iz pisma Eduarda Sama, moga oca, svojoj sestri Olgi
Sam-Urfi).
Sada je tu posañen luk, lepi zeleni praziluk, gospoño...
Igra
Čovek proviri kroz ključaonicu i pomisli To nije on; nije Andreas. Dugo je
još stajao tako povijen, misleći To nije Andreas. Stajao je uporno, nepomično,
još i onda kada je osetio bol u krstima. Bio je visok, a brava mu je bila skoro u
visini nogu. No nije se micao. Nije se pomerio ni onda kada su mu oči stale da
suze pod staklom naočara, od čega mu se zamaglio vid. Iz sobe je strujala
hladna promaja kao kroz hodnik. No on se nije pomerio. Samo mu je jednom
staklo naočara dodirnulo bravu, i on tada pomeri glavu malo unazad. Ovo
moram da pokažem Mariji, mislio je nekako zlurado, a da nije bio svestan ni
toga da to misli, ni toga da ima u tome zluradosti. Moram pokazati Mariji
Maksa Ahašveroša, trgovca guščijim perjem. Nije znao zašto, ali je imao
potrebu da je vreña. A ovo će je uvrediti, mislio je zadovoljno. Treba da joj
pokažem kako teku ponornice krvi. Kako Andreas nije zapravo njen Plavi
Dečko (kako ona misli), nego njegova krv, unuk Maksa Lutajućeg. A to će je
zaboleti. Već je unapred likovao i uživao u njenoj skrivenoj patnji i nemoći da
se bar u sebi i ćutke suprotstavi snazi njegovih dokaza, kada bude ugledala
(kad joj on pokaže) kako njen Plavi Dečko, njen Andreas, nudi mušterije i ide
od slike do slike, kao da luta kroz vekove. A to će je zaboleti. Zato mu se nije
dalo da se odmakne od ključaonice, zato je odlagao taj trenutak zadovoljstva
koji mu je, eto, nadohvat ruke. Ali nije hteo, nije mogao da pruži ruku i dohvati
6
to zadovoljstvo da je muči. Zato je odlagao taj trenutak. Čekao je da on sazri
sam od sebe, da pomodri i da padne kao zrela šljiva u blato. Zato nije hteo da
odmah zovne Mariju, nego je uporno i dalje virio kroz ključaonicu kroz koju je
strujala, kao kroz hodnik, hladna promaja čak odnekud iz bezvremenske
daljine. A na kraju tog hodnika, negde u pomućenoj, zamagljenoj, dalekoj
perspektivi, kao u sumraku, stajao je on, Maks Ahašveroš, trgovac guščijim
perjem, i nudio svoju robu, okretno, jevrejski. Čovek je mislio samo o njemu,
morao je da misli o njemu, jer ga je gledao. No nije zaboravljao ni na tren da
sve to treba da pokaže Mariji i da će je to zaboleti. Eto, zato je odmah nije
zvao. Čekao je da taj trenutak sazri sam od sebe, da pomodri kao šljiva, pa
da ga onda, kad padne, zgazi, utaba nogom.
Dečak je (meñutim) sam u sobi. Oseća kako mu zebu ruke i već odavno
želi da preñe u kuhinju da se zagreje, ali mu se to nikako ne da. Ovde ga niko
ne vidi, a tamo, u kuhinji, pred pogledom starijih, ne bi mogao ovako da se
igra. Možda mu i ne bi smetali, ne bi mu, verovatno, ništa prigovorili (naročito
majka), jer ovo je, on to oseća, sasvim bezazlena igra (šta je to
prema paljenju šibica u šupi ili prema pljuvanju na prolaznike). Ali ovo je
ipak neka čudna igra. Ani ovo nikad ne bi palo na pamet. Zato uporno drži
na ramenu cicani jastuk koji je uzeo sa kreveta i, šetajući se po sobi,
tobože poguren pod teretom, ide od slike do slike (ima u tome nečeg grešnog,
on to oseća) i govori nešto u poluglasu. Pored šivaće mašine, pred prozorom,
na izribanom patosu leže njegove zaboravljene igračke: olovni vojnici, klikeri
od gline i staklenci. Ali on sada igra neku drugu igru, mada još ne zna kako se
ona zove. "Gospoño, želite li belog labudovog perja?" šapuće on uz poklon,
zagledan u zagonetan osmeh Mona-Lize iznad Aninog kreveta. Na licu mu se
vidi iskreno razočaranje. Ovo mu je bila poslednja prilika. Do sada su ga
odbile tolike mušterije. I taj starac (sa smešnim šeširom i dugačkom lulom
meñu zečjim usnama), koji visi nad očevim krevetom, i ta stara gospoña
otmenog držanja (s grbavim nosem i smešnim siljatim cipelama na kopču), i svi
redom, pa sada i ova lepa žena što se tako zagonetno i dvosmisleno smeška,
čas, misliš, kupiće sve, čas imaš utisak da to odbija s blagim prezirom. Dečak
stoji pred njom uvreñen i - zaljubljen. teka njen odgovor i jednako misli: Ovaj
7
posao i nije za mene. Ovoj bih ženi dao svu robu za lepe oči, za osmeh, i
moja bi radnja propala. Ipak, neka propadne, misli on, dok mu oči blago
blistaju. Neka, sve ću joj dati, neka spava u mekoj postelji. Zatim naglo, glasno:
"Gospodo Mona-Lizo, evo za vas od jednog mladog trgovčića na dar za vašu
postelju... Platili ste svojim osmehom, gospoño." Klanja se i crveni izistinski,
mada zna da je sve to igra i obmana, ali se stidi svog nedoraslog kavaljerstva i
izdajstva prema sebi, jer kad se već neko igra trgovca, treba da gleda da robu
što bolje proda, a ne da bankrotira zbog jednog osmeha.
Čovek proviri kroz ključaonicu. I vide svog pokojnog oca, Maksa
Ahašveroša. To nije bio duh. To je bio glavom Maks Ahašveroš, trgovac
guščijim perjem. Dolazio je odnekud iz daljine. Čovek je ćutao. Osećao je
kako mu se muti vid. Kroz ključaonicu je kao kroz hodnik strujala oštra
promaja. Maks je naišao na musteriju: »Frau, wünschen Sie feiner
gansgefeder?«, reče Maks uz šeretski poklon i skinu džak sa ramena.
Čovek je ćutao.
"Gospodo Mona-Lizo", reče Maks, "ovo je najlepše perje u ovom kraju.
To je perje s Ledinog labuda. Želite li čistog labudovog perja?" - Zatim, videći
na licu mušterije osmeh, jedva osetan osmeh koji je i prezir i milošta, ali koji
ipak malo obećava, on uze svoj džak na rame i reče uz poklon: "Adios, senorita,
pokajaćete se." - Tada se čovek trže. Njegove ruke, što su sve dotle mirovale
prekrštene straga, počeše odjednom da govore nešto što žena nije mogla da
vidi jer je bila okrenuta leñima. Eduard pak nije mogao da odvoji oko od
ključaonice. No odjednom on se uspravi i obrisa oči maramicom, ne skidajuci
naočari. "Marija", reče on u poluglasu, "pogodi ko je u sobi? Proviri! Samo
pažljivo." Žena se okrenu ne ispuštajući iz ruke džezvu po kojoj je lizao
ljubičasti plamen špiritusne lampe. "Ko, Eduarde? Ko?" Videla je kako se
njegove zenice napinju pod staklom naočara. "Ko? Ko? Pogledaj! " viknu on
razjareno. "Moj pokojni otac. Maks Ahašver!" Onda se umorno svali na jednu
stolicu i pripali tigaretu. Ona skloni džezvu sa plamena. Videlo se da i njene
ruke drhte.
Vrata zaplakaše i dečak se trže. Žena ga zateče s jastukom u naručju.
Osim njega nikog nije bilo u sobi. "Andi", reče ona, no nije mogla da prikrije
8
podrhtavanje svoga glasa. "Šta radiš tu u hladnoj sobi? Ruke su ti sasvim
prozeble."
"Ništa", reče on. "Igram se."
"Ostavi taj jastuk", reče ona.
"Mama, pa ja se s jastukom igram", reče dečak, zatim stavi jastuk na
rame i stade pred nju. "Gospoño, želite li finog labudovog perja?" reče on uz
osmeh i pokloni se. Žena je ćutala. Dečaku se tada ugasi osmeh na licu (da,
znao je on to, osećao je, ima nečeg grešnog u toj igri). Ona mu istrže jastuk iz
ruke i baci ga na krevet. Zatim krenu prema vratima, no tu zastade prikovana
čovekovim pogledom. Ispustivši dečakovu ruku, hitro proñe pored njega.
"Jesi li videla Maksa Ahašveroša?" otkinu se s njegovih usana kao zrela
šljiva što pada u blato.
"Da, Eduarde, da. Videla sam ga. Nudio mi je perje od labuda. Madam,
želite li čistog labudovog perja."
"Bio jednom jedan car", poče žena da priča detetu posle molitve. "I?"
upita dečak brišući san sa očiju (no znao je da će ga, kao i uvek, njena priča
uspavati, uzaludan je sav njegov napor). "I on se oženi jednom Cigankom..." -
"A zašto?" upita on. "Ciganka je bila lepa, najlepša u čitavoj carevini. I, tako,
ona mu rodi sina koji će naslediti očevu carevinu. Car je tada, srećan što je
dobio naslednika, naredio da ubiju Ciganku, jer kad bi se doznalo da je ona
majka detetova, budući bi naslednik izgubio presto. Tako on nikad nije ni
doznao ko mu je majka. Srećom, dete se vrglo na oca i niko nije mogao da
oseti u boji njegove kože jednu tamnu nijansu ciganske krvi." - "Ne razumem
to", reče dečak. "Nije ni važno. Slušaj dalje", reče njegova majka, kajući se
pomalo što je počela ovu priču, no sad već nije mogla da se zaustavi; ne
samo zbog deteta. "...Vaspitavali su ga najbolji učitelji i mudraci u carevini.
Car je bio zadovoljan i srećan." Tu se mogla zaustaviti, jer ni sama nije znala
kako da završi priču; biće to teško za dete. No kada začu dečakovo "a onda?"
(on je već bio svikao na obrte ), ona nastavi pre nego što je mogla da smisli
završetak: "Jednog dana car zaviri u sobu svoga sina da se uveri spava li već
carević." "A onda?" - Malo je oklevala, no nastavi: "Onda nañe dete s
9
jastukom od baršuna i svile kako stoji pred slikom svoje majke i prosi: Koricu
hleba molim, silna carice, (oponašala je sad ciganski izgovor) i jednu krpicu
da pokrijem svoju golotinju... Kao izbezumljen, car ulete u sobu i zgrabi sina.
Šta to radiš, careviću? zavapi otac. Prosim, oče, reče carević. Dosadile su mi
sve druge igre, i konji, i sokolovi, pa se sada igram prosjaka." Govorila je sve
tiše i najzad ućutala. Dečak je bio zaspao. Onda ugasi lampu i krenu na
prstima.
"Je li ubio i sina?" začu ona iz mraka i trže se. Onda se vrati da pomiluje
dete. "Nije", reče šapatom, ne paleći svetio. "Nije."
Pogrom
Želja da ne propustim dogañaj u koji su bile umešane manje-više sve
meni poznate ličnosti iz ulice, kao i moja potajna namera da razmrsim klupko
svih tih dogañaja u koje se u poslednje vreme bio upleo moj život, naterali su
me da se hrabro pridružim gomili onih koji su jurili zadihano i koji su me
povukli sa sobom. Išao sam rame uz rame sa financima i vatrogascima,
dahtao kao na izmaku snaga i podešavao disanje prema njihovim koracima.
Mislio sam da ću tako moći da ulovim smisao svih zbivanja koja su me tih
dana potresala iz temelja i na koja nije znala da mi odgovori ni moja majka.
Išao sam boreći se sa svojim strahom. Sneg nam je škripao pod nogama,
tabao se i postajao tvrd kao pločnik, krt i zvonak. Gomila je tapkala po snegu
kao kakva golema stonoga, a iz njenih se usta podizala para, čista i bela.
Kroz zavesu smrdljivih isparenja i dahtanja do mene je dopirao, i pored
snežnog filtra, miris jeftinih parfema, nakisli miris znoja koji se širio iz zelenih
uniformi financa i plavih mundira vatrogasaca. Odjednom se začuo tresak
stakla koje je svojim bleskom poput munje sevnulo iznad gomile, a za njim je
usledilo, kao daleki eho, prštanje dasaka i, najzad, dah olakšanja kada je
kapija popustila pod pritiskom.
Stajao sam uporno pod tremom magacina, hvatajući se za peševe
kaputa, za suknje žena, bivao potiskivan i odbacivan, vraćao se opet uporno i
zavlačio se kroz šumu nogu, nošen svojim strahom, uveren da sam tu, u srcu
opasnosti, ponajbolje zaklonjen od tih ljudi, znajući da se ne smem udaljiti iz
10
sigurnog zaklona njihove razjarenosti, da se ne smem udaljiti od te
mnogočlane mase ni za razmak jedne ruke, jer bi me mogli dohvatiti i zgaziti
nogama.
Kako su se vrata magacina otvarala prema vani, iskrslo je pitanje kako
da se raskrile, jer niko nije hteo da se udalji iz prvih redova, pa je nastala
paklena galama, vitlanje štapova i urlici, toptanje nogu i zapomaganje.
Odjednom su se, ni sam ne znam kakvim čudom, velika jednokrilna vrata
zasekla u tu crnu masu kao oštrica noža. Već je bio počeo da se hvata neki
plavičasti sumrak u velikim kockama, poput nekog golemog lifta što se spušta
izmeñu visokih zidova kao u svoje ležište. Vazduh je mirisao na petrolej i
sapun, a iz razjapljenih usta magacina kuljali su slojevi najrazličitijih mirisa,
kao prethodnica narandži i limunova, mirišljavih sapuna i začina. Zatim su
počele da nadiru, uz jeftine zvuke lima, neke četvrtaste konzerve koje su
sevale u mraku svojim bezopasnim mesinganim sjajem, kao kakvi noževi iz
escajga, svežnjevi sveca zavijenih u plavi pakpapir zveckali su kao sasušene
kosti, jabuke su padale s tupim zvukom, da bi bile odmah zatim smrskane pod
nogama, kao sažvakane. Iz mrkih papirnih džakova kuljao je šećer, škripeći
pod nogama i mešajući se sa razgaženom susnežicom. Ljudi su s mukom
izlazili iz gomile, noseći u naručju neke zamotuljke, kao decu. Brašno je
lebdelo u vazduhu kao puder, taložeći se na obrvama i dajući ljudima neki
svečan izgled, skoro šaljiv, praznički. Jedna je žena zasecala zubima svitak
svile, koji je izvadila ispod kaputa. U svetlosti šibice, koja joj je na tren
osvetlila lice, ugledao sam njene zube rumene u odsjaju svile. Gledao sam
kako se jedna bala cica s cvetićima uporno mota oko nogu i oko glava
gomile, kao trake krep-papira u novogodišnjoj noći. Taj je šareni cic počeo
opasno da se steže; žene počeše da vrište. No kako se unutrašnje kretanje
gomile time bilo samo još više uzburkalo, ljudi stadoše da se dave i da se
otimaju, da cepaju taj cic razjareno, no on je odnekud jednako izvirao, kao
reka, nadolazeći. Kada su u magacinu ostali samo goli zidovi i mrak, gomila
se poče hitro razilaziti, odnoseći svoj plen pod kaputima. Stajao sam sad po
strani, kao pravednik, pošteñen osvete. Tada me primeti jedna žena dobra
srca i, prolazeći pored mene, tutnu mi u ruku neku konzervu oblepljenu
11
šarenim papirom, na kome je pisalo velikim crvenim slovima
SPAGHETI A LA
MILANESE. Stiskao sam još dugo tu kutiju u naručju, ne znajući šta da radim
s njom, nemajući hrabrosti ni da je bacim ni da je odnesem kući. Gledao sam
prestravljeno gospodina Antona, financa, koji je stajao na jednom buretu i
bacao uvis konfete.
